ИН МЕМОРИАМ: ОНИ СЕ ТРУДЕ, АЛ’ НЕДАЈУ ЈЕЛАЧА И БУДЕ

Имала је наша странка током ових 24 године битисања, много изборних слогана. Упамћених, мање памтиљивих, оних који су прошли “испод радара”. Знатан дио сам и сам заборавио. Нажалост, прекјуче се сјетих једнога и то на вест да је у Београду трагично живот скончао наш колега и страначки пријатељ Мирослав Јелача.

“Они се труде, ал недају Јелача и Буде”!!!

Мирослав Јелача и Будимир Драча. Два друга, два пријатеља! Начелник Драча и заменик му Јелача у општинској причи, а у страначкој на обрнутим позицијама, бродили су локалном, не само политичком сценом, скоро деценију и по. Пролазили “сциле и харибде” мирно, тихо, узајмно се помажући, штитећи и чувајући један другога. И то све више неголи успешно! Без вике, халабуке, афера. Два друга, два пријатеља.

И одоше са овога света. Одоше у мање од месец дана. Безмало заједно одоше, баш као што су се заједно двадесет и више година дружили, сарађивали, поштовали један другога. Поштовали се и понаособ и породично. Један у Острову, други у комшијској Маркушици.

На Будетовој сахрани 2. јуна ове године, брат му је Јелача одржао један од најтоплијих и најљудскијих некролога које сам икада чуо. “Из главе” без читања. Није то био обичан посмртни говор по шпранци “о покојнику све најлепше” и у којем се, уобичајено,  више обраћа људима из погребне колоне да не кажем публике, неголи посредно покојнику. Не, Јелача је говорио директно.  Није се опраштао од својег Будета. Не, они су и тада разговарали, на свој начин. Била је то поезија. Ода другарству и братству. Нека чудна, необјашњива ми “виша димензија свести” коју је свако од присутних, сигуран сам, осјетио!

Прекјуче сазнавши да је Јелача трагично страдао у Београду, после почетне неверице зазвонише ми Јелачине речи испред отвореног гроба;

“И зато ово није збогом пријатељу. Ово је само довиђења до скорашњег сусрета, јер ћемо се ускоро видети горе и горе ћемо опет причати и дружити се”!!! Синтагму “скоро, ускоро, убрзо, горе на небу” више пута је, контекстуално различито, користио у кратком скоро па изравном обраћању пријатељу над његовим гробом.

Не играјући се Свевишњег, нека ми је дозвољено да Јелачин некролог тумачим заветовањем исконског друга пријатељу да ће му се ускоро придружити на оном свету. И заиста би тако. У мање од месец дана су опет скупа.

Један шерет и помало боем – Драча, други озбиљан и тактичан – Јелача. Један ројалиста одан идеји краљевине  – Јелача, други скоро па незаинтересован за политичке моделе државних уређења – Драча. Драча из Острова, Јелача из Маркушице. генерацијска разлика од пуне деценије. Буде није преферирао јавне наступе и “камера га није волела”, док је Мирослав суверено владао комуниколошким вештинама. Не треба чудити ако је један био звездаш,  а други партизановац… Подоста карактерно и на друге начине различити, па чак у неким сферама дијаметрално супротни. А били су тим. Не само тандем без премца, већ бијаху  исти дух!

Заједничко им је било, оно што знам, факултетске дипломе агрономије и економије, те нажалост веома тешка болест са којом су се обојица, а како другачије него у исто време, борили. Опака болест им је била једина заједничка битка коју су на фронту изгубили.

Далматинац Драча и Личанин Јелача прекратко су крочили сремском земљом. Први је отишао са 67, а други прекјуче са десет мање. Могли су и требали су још. Сада су им душе на небу где их чека и њихов трећи “пајтос” – пре две године такође прерано отишли шодоловачки начелник Банијац Миле Злокапа. Небо, горе високо изнад облака, се озбиљно појачало!

Оставили су широку и упечатљиву бразду на овој сремској, а њиховој земљи. Дубоки траг су оставили и у својој Самосталној демократској српској странци!

Камарати – ВЕЧНАЈА ПАМЈАТ!!!