ВИДЕО КОЛУМНА: Господо сјетите се малене Гордане и Бранке, имале су у Бљеску само седам година!!!

Државни врх је и данас у Окучанима. Слави се операција Бљесак којом је терирориј западне Славоније враћен под јурисдикцију Републике Хрватсхе. Намјерно користим термин териториј а не термим “западна Славонија” јер би он подразумијевао да су и људи враћени. Не, они су брутално протјерани по систему ко жив ко мртав. Предсједник државе напустио је церемонију испоровоциран мајицом ХОС-а на прсима лика у службеној делегацији!!! Подржавам Предсједником став, а мајица са “дом спремни” ни први а богами ни задњи пут на јавним манифестацијама!

“Дошао сам одати почаст свима онима који су пали за Хрватску”, рече предсједник. Хришћански и цивилизацијски исправно јер свако ко није међу живима и ко је на “оном свијету” треба да се помиње и да га сјетимо! Али Предсједниче, шта је са онима који су пали ОД те исте Хрватске? Има ли мала Гордана Вуковић право на почаст? Имала је само седам година када је убијена у родним Медарима! Била је вршњакиња  малене Бранке Крајновић покошене метцима у Шеовици. Нису убијене од Пакистана или Гвинеје Бисао, већ од своје родне Хрватске! Има ли право на пијетет Горданина сестра од стрица само годину дана старија. Или њен брат 11-годишњак или њени родитељи, те стриц и стрина. Имају ли право на пијетет дјеца покошена рафалима, чијих знамо,  на стадиону у Шеовици као и њихови ђедови и бабе? А сви су били цивили!

Превише илузије би било у вапају ка  државном врху, при чему Предсједника користим само као чињеницу првог човјека државе, да у исту раван поставља све жртве и према њима се са истим поштовањем односи. Јер иако се кунемо у истог Бога и даље наше жртве су “више жртве” неголи “њихове ако их је уопште и било”. Живим за дан да и ове друге “њихове ако их је уопште и било”, се јавно помену, макар само и на маргинама. И то би био искорак. Једина утјеха за фамилије свих жртава је да су горе на небу и код Њега једнако помињани.

Својевремено сам давне 2002. снимио један од два ауторска документарна филма који се баве Србима стадалима у рату. Иако није у школксој форми колумне користим фрагменте филма „Вапај тишине“  у омаж оним жртвама Бљеска које се не помиње на државном нивоу. Чак ни на маргинама. Онима несрећницима којих се на данашњи дан сјете само породице и српске институције!

У истим тим Медарима осим седморо Вуковића, убијено је још 15-оро мјештана од којих је најстарија жртва имала 88 година. Од 24-оро колико их се затекло тог кобног јутра у селу, 22 је убијено! Двије дјевојке је, према подацима Доцументе, спасио хрватски војник који их је препознао и заштитио! За злочин нико није кажњен јер је процес и послије 25 година у предистражној фази!!! А са друге стране правосуђе је ревносно  у испостављању судских трошкова унесрећеним фамилијама који су због убиситва најрођенијих тужили држави и спорове, дакако, изгубили!

И кад већ поменух правосуђе недавно прочитах да је извјесни Владо Шубић ових дана ослобођен кривње за убисто Србина Тихомира Благојевића из села Смртић код Окучана. Убиство Србина на бензинској пумпи код Нове Градишке (на основу споразума Београда и Загреба био је дозвољен промет ауто-путем па су и Срби могли излазити из зоне под УН-ом оп.а), два дана прије Бљеска, био је заправо окидач за све касније догађаје. У образложењеу суд је навео како  је олакотна околност што “Шубић није имао намјеру убити баш Благојевића којег није ни познавао, а и био је у сталном стању напетости и фрустрације који су прерасли у мржњу према Србима!!!

Вратимо се Бљеску и његовим посљедицама. Нису само Медари били стратиште. Било је готово свако село запаљено Бљеском! Према званичним подацима Владине комисије за заточене и нестале након Бљеска у масовну гробницу у Врбовљанима било је покопано 52-оје убијених, Окучанима 28, Доњем Рајићу 26, Новској 10, Лађевцу 4, Ширинцима 3, Доњим Окучанима четворо. Према неким процјенама, јер ми Срби смо генерално познати по томе да не водимо ни приближне евиденције о својим жртвама, у Бљеску је на разне начине живот скончало око 300 Срба, а од својих кућа је за само 36 сати колико је војна операција трајала, протјерано их је преко 15 000 !

Посмртни остатци неки од њих су ексумирани, идентификовани и достојно сахрањени. Знатан дио још није јер и ексумације су, поготово раних поратних година, опструисане по матрици “нема жртве нема ни злочина”!

Дакле, “неко је у име некога и уз сагласност или бар неспречавање некога” убијао цивиле. А кад није марио за дјецу, жене, старце, зашто би марио и “Ж” од женевске конценције према заробљеним војницима супарничке стране иако су се они предали Хрватској војци у присутности представника међународне заједнице. Ти исти европски “момци у бијелом” (један од тих је данас амбасадор Словачке у Макединији оп.а.) су им гарантовали физичку безбедност и фер суђење уколико се докаже да су починили нечасне радње. Од свих гаранција тада ЕЗ-а (Европска заједница као претеча ЕУ оп.а) они коју су из затвора пуштени тамномодри и пребијени су заправо били прави срећковићи!

Срби овог дијела западне Славоније сами су проживљавали своју трагедију у налету далеко надмоћније војске. Никакве помоћи ниоткуда. Ни из других дијелова УНПА зона односно бивше крајине, нити из Бањалуке са којом је Книн имао потписан споразум о војној сарадњи. А у Србији је вијест о трагедији сопственог народа објављена у 28. минути Дневника. Одма прије временске прогнозе!!!

Додуше и данас 25 година касније чак и неки тада етаблирани западнославонци који данас живе у Србији по друштвеним мрежама не тугују за својим народом, већ ламентирају над пропашћу Првог маја и тугују што је раднички покрет изгубио снагу!

Представници српских институција сјећају се данас У Пакрацу, Медарима, Окуанима…, своје дјеце, родитеља, ујака, стричева, ђедова, баба, кумова, комшија, пријатеља… свих оних који су остали у  шуми Прашник, брдима и доловима, страдали у својим авлијима и на њивама… и свих оних који се нису докопали спасоносног моста на Сави!

Помени их Господе у Царству небескоме!

Господо у врху државе, поменити и Ви троје анђела Вуковића, малу Бранку и све ненабројане њихове вршњаке! Поменити и остале јер хришћански је и људски је. Макар, за почетак, и потихо. На маргинама!