Прошао је дуго најављивани вуковарски протест. Пумпан у медијима и јавности до димензије по којој ће се вријеме мјерити прије и послије протеста. Изњедрио је ништа. Већ виђено десетину пута. Путници намјерници се вратили својим кућама, а Вуковар остаје опет сам препуштен себи. На скупу, за разлику од претходно сличних, нису биле приче политичара већ људи који носе ратне ране и ожиљке. Али нажалост само једностране. Жртва је жртва, бол је бол и патња је патња. Не познаје разлику базирану на националној припадности. У суботу су у Вуковару имали прилику о својим страдањима говорити само Хрвати. За Србе, ако се неко чак потајно и понадао да је градоначелник и организатор протеста – градоначелник свих грађана, није било мјеста!

Протест је изњедрио неколико имена за које се тврди да на себи имају ратни кримен. Вјерујем да за изречена имена зна и хрватско правосуђе, дакле институције. Ако умјесто правосуђа улица истовремено и тужи и суди, онда то није демократија већ анархија већег или мањег интензитета. А свака анархија води у суноврат.

Лајт мотив за подгријавање вуковарског протеста у којем су политичке странке, не нужно само десне и ултрадесне политичке провинијенције, настојале ушићарити по неки поен, било је име колеге ми и пријатеља Ђорђа Ћурчића актуелног замјеника жупана Вуковарско-сремске жупаније. Њега та иста десничарско настројена јавност данима суди и прибија на стуб срама повезујући га са нечовјечним догађањима на фарми Овчара новембра 1991. године. Као етаблирани члан српске заједнице, као дугогодишњи члан СДСС-а на високим позицијама, као неко ко се и ван политике бави јавним послом – био је готово па идеална мета за подгријавање атмосфере. Јел јел’те члан је СДСС-а Пленковићева коалиционог партнера, а Пленковићев ХДЗ не подржава митинг који организује исто тако ХДЗ-овац градоначелник Пенава. Потаман ситуација за врзино коло у којој су односни најјаче српске странке хрватске политичке сцене и најаче хрватске странке уопште, па односи унутар самог ХДЗ-а у којем се ломе копља за превласт, па односи дјела опозиције ка позицији и многе друге још релације. Идеална „потка“ за напад на власт, што јесте дефинитивно право сваке опозиције али без да се користе мртви људи и калварија њихових породица ма којој националној групи припадали.

Разумијем у потпуности како се колега Ћурчић осјећа иако је и пред јавности и пред институцијама рекао оно што зна. Међутим, улици то није довољно. Улица би да тужи, суди а вјеројатно и егзекуцију обавља. И сам сам прошао врло слично искуство. Џаба глувом назвати добро’јтро. Џаба објашњавати да живиш непрестано у Хрватској и да си сваког трена доступан институцијама. Џаба и то да си слободан грађанин који живи од својег рада и који своје капацитете улаже у свеопште добро државе у којој живиш. Некима си једноставно национални вишак и к тому ако се још експонираш кроз обављање јавног посла и ако си рат провео у крајини – идеална си мета. Мета на којој свако ко жели се може истрести. Како за скупштинском говорницом, тако на улици. Посебно идеалан полигон за истресање фрустрација су друштвене мреже и опскурни портали.

Само у Ћурчићевом случају у коментарима читаоца на текст објављен у суботњем Јутарњем више је елемената казненог дјела него их му се покушава накалемити. Докле више побогу? Јасно је ко дан и цивилизацијска стечевина је да свако, али баш свако ко је за било шта одговоран треба да одговара у складу са законом. И ту не смије и нема да буде разлика по националној или било којој другој основи. Tужилаштво тужи, а суд суди. Ако правду ћера улица, ако своје виђење правде дјеле анонимни ликови по порталима и при тому апсолутно некажњено под егидом слободе мишљења позивају на убиство, пријете, вријеђају, прибијају на стуб срама и широком лепезом сличнога загорчавају животе појединцима, а стигму колективне кривње љепе на читав народ – онда смо ми још (по)далеко и од модерне државе и од демократије.