Сећање на трагедију 51 000 Срба западне Славоније и Билогоре u првoм великом прогону Срба последњег рата

Педесетак Срба и представника српских институција данас се парастосом и комеморацијом у цркви Светог Георгија у Слатинском Дреновцу присетило трагедије и погибељи Срба западне Славоније и Билогоре крајем јесени и почетка зиме 1991. године у првом од више српског егзодуса ратних година од 1991. до 1995. Тада је са подручја Воћина, Подравске Слатине, Грубишног Поља, Сирача, Ђуловца, Дарувара, Пожеге и околних укупно 180-ак села присилно протерано око 51 ооо српског становништва. Овај егзодус остаје упамћен и по температурама испод минус 20 степени по целзијусу и високог снијега кроз који су се Срби разним путевима спаса пробијали до Босне.

Парастос за душе свих оних који су изгубили животе у овој западнславонској епопеји су служили свештеници Јован Шаулић и Драган Гаћеша.

“Цела јесен 1991. година је обележена страхом шта ће се догодити. Већ 30. октобра 1991. године наши Срби Билогоре су били присиљени да напусте Тучевић Поље и околна села. Сећамо се надреалних слика да су Папук прелазили заједно са својом стоком и одлазили ка Босни, подсетио је Младен Кулић председник организационог одбора за обележавање прогона.

“Једини њихов кримен је био што нису стигли отићи на време. Нису стигли отићи и зато их нема и данас их се са тугом сећамо, речи су вировитичко-подравског дожупана Игора Павковића који је и сам непосредно осетио погром егзодуса. Тешком муком смо сакупили имена страдалих јер десет година у овим селима никога није било. Само су пљачкаши ходали и односили све што се може однети. У овим селима није било нити једног јединог црепа ни целог стакла на прозорима! Попис од осамдесетак страдалих је попис само са подручја старог котара Воћин односно Месног одбора Дреновац који је данас у саставу општине Чачинци, па нам преостаје мукотрпан посао сазнавања имена жртава и са других подручја.

Павковић је додао како је други светски рат однио више жртава, али није испразнио ова подручја јер људи су се вратили и наставили живот. Данас није тако јер од око 1 000 предратних становника Дреновца и Пушине данас их у ова два села живи једва тридесетак!!! Западна Славонија је била показ шта ће се у годинама које следе десити укупно са Србима у Хрватској, али нмажалост нико то није озбиљно схваћао и осим источне Славоније данас су сви српски крајеви у Хрватској пусти, закључио је Павковић.

Према речима Саше Милошевића генералног секретара СНВ-а држава није санкционисала никога за ове злочине, као што држава годинама уназад не ствара елементарне услове за повратак избеглих Срба. Боро Ркман председник Извршног одбора СДСС-а истиче како саосећа са Западнославонцима и њиховој муци и грчу јер је исту трагедију искусио у Олуји. “Једина разлика је у тому што сте ви живу главу спасавали на минус двадесет степени, а Срби Кордуна, Лике, Далмације…на плус 30 степени четири године касније. И једни и други смо нејач спашавали под куршумима, а и једнима и другима физички спас била Босна. Додао је како без обзира на трагедије Срби имају слабо памћење и слабо поштовање према жртвама при чему је позвао да се угледамо на Јермене који држе до своје историје и страдања. Наши очеви, они који су преживјели бројне трагедије, су нама ипак нешто оставили у завет, а шта ћемо ми својим потомцима ако се не сећамо своје историје, ако се стидимо својих жртава, ако се олако одричемо својег идентитета и конформистички прихватамо речник, културу, обичаје… који нису изворно наши!?

 

Пригодне речи на комеморативном скупу упутили су председник Жупанијског већа српске националне мањине Бјеловарско-билогорске жупаније Дарко Карановић и заменик градоначелнице Пакраца Никола Ивановић.

Посебно дубоким емицијама преплављено било је обраћање Јелене Вучковић данас најмлађе становнице Слатинског Дреновца, а у егзодусу четворогодишње девојчице! “Није истина да деца нису ништа знала. Знала сам све. Знала сам да одлазим од куће. Осетила сам страх, бол, сузе. Знала сам и када смо дошли у Босну и када смо дошли у Берак код Вуковара. Одлучила сам да се са оцем и мајком вратим у родно село и ту видим свој живот!!!

После парастоса и комеморације испред оштећеног храма Светог Георгија саграђеног 1719. године учесници су се окупили у неформалном дружењу и евоцирању сећања.

Комеморација у Слатинском Дреновцу је пето организовано сећање на први велики прогон Срба последњег рата. Претходна су одржана у Воћину, Дарувару, Пакрацу и Окучанима.

фото: Јелена ВУЧКОВИЋ/Никола ИВАНОВИЋ/Боро РКМАН