Да живимо сви у слози, Свети Саво ти помози!
Тешко може помоћи и велики Свети Саво ако у себи и својим главама нисмо рашчистили и ако нисмо развили осјећај заједништва, братства, толеранције, осјећаја за оног који је слабији и оног који је у „потреби“. Протеклих дана одржане су бројне академије на којима се са више или мање дара и иновативности клицало Растку Немањићу. Битно је да се, без обзира на клише или иновације, сјетимо имена и дјела овог највећег међу нама Србима правосланим хришћанима. Лијепо је то и морално је и нормално. Још љепше и још нормалније и још моралније би било када бисмо наук Светог Саве живјели и све оне дане између двије академије. Да смо Светосавски. Јер наук Светог Саве није само подука у вјери, није само подука у дипломатији, није само учење како дјецу боље и квалитетније учити. Његов наук није само препорука како успјешно водити државу кроз сциле и харибде и што је најважније – очувати је.
Његов наук је својеврсна религија, филозофија и психологија живота свагдањег. И тако близу пуних осам вјекова. И док су наши стари живјели, у тежим условима него ми данас, Светосавски наук борећи се да чувају и сачувају национални, духовни, вјерски и други идентитет – шта је са нама? Докле смо ми доспјели?
Руку на срце, (пре)често у нашем схватању и живљењу Светосавља пролазимо „испод радара“. (Пре) често смо склонији хедонизму и анархизму неголи одрицању, реду и поретку. При чему под ред и поредак не мислим само на државу и цркву, већ и на уређену породицу и сваког појединца у њој. А то Светосавље нам је данас потребно. Можда и најпотребније, барем у ближој историји.
Савина мудрост, дипломатија и државништво потребни су матичној држави Србији која носи огроман тег Космета са све (не)извјеснијим исходом!. Савина мирноћа и братска љубав потребна је као „кру наш насушни“ у Црној Гори која је на граници братоубилачког вјерског рата, потребна је и Српској те посебно у оним дијеловима Босне у којима живе Срби. А тек нама Србима у Хрватској, врлине које је утјеловио родоначелник Растко Немањић и више су од „крува насушног“. Бројчано доведени до нивоа статистичке погрешке при чему додатно страхујем од резултата нагодину планираног пописа становништва, разасути територијално, осиромашени материјално, на граници духовног сиромаштва које Српска Православна црква колико толико успијева спријечити… Подијељени на оне који живе у урбаним срединама и оне на селу, на оне који имају струју, воду, цесту и кров над главом и на оне који увече гладни лијежу у подерану поњаву прострту на земљу или хладан бетон. Нажалост готово све набројене, као и десетине других категорија у којима се проналазе Срби у Хрватској, изложене су интензивној или са мање интензитета испољеној асимилацији, пријетњама по физички живот, увредама, говору мржње, наметању осјећаја непожељности иако су вјековима „своји на своме“!
Били су и наши ђедови, прађедови, курђели и аскурђели…, изложени асимилацији, али су сачували „оно своје Светосавско“ и пренијели нама. Хоћемо ли и ми то успјети или ћемо у вртложном кругу историје остати записани као они са којима се Светосавље (у)гаси? Након осам вјекова живљења! Успјећемо само ако се вратимо Савиним вриједностима.
А оне, уз остало, подразумијевају да нам матрица „сит гладноме не вјерује“ или „твоја мука није и моја мука“ престану бити иманентне! Ако се пресаберемо међу собом и са собом и ако дођемо у стадиј да о нашим старим и онемоћалим родитељима, умјесто нас, не брину хуманитарне организације. Лијепо је и топло људски помоћи као што то чине „Срби за Србе“, „Људи за људе“, „Од срца срцу“, представници СДСС-а и СНВ-а. Како то схватају и чине двоје наших људи из Чешке које сам ових дана имао част упознати и који желе помоћи Србима у Хрватској без да имају икакве додирне тачке са нама, јер једно је из Параћина, друго из Ћуприје. Веже их Православље и Светосавље, а то је њима довољно. Иако малобројне и организације и појединци жељни помоћи значе пуно, јер како рече још један велики Србин Живојин Мишић – „више вриједи један који хоће неголи двојица који морају“!!!
Онемоћалој старчади по забитима Кордуна, Баније, Лике, Далмације…и лијепа ријеч чудо значи, а камоли поклоњена пећ, кревети, ођећа, постељина, храна, фрижидер… Али та иста онемоћала старчад има и комшије које живе уз њих и знају за њихову муку, без исказане емпатије и жеље за помоћи. И што је суштински и најпоразније, већина тих људи има и дјецу, оне којима су Божјим провиђењем удахнули живот и подигли их, а да (по)често та иста дјеца без обзира ђе живе и чиме се баве – не брину о њима. Не брину јер ето раде, имају и своје фамилије, своју дјецу и своју унучад!!! И почесто та иста дјеца захваљујући модерним технологијама опиче лајк испод слике која овјековјечује нечију солидарност са другим “у потреби”. На то потроше своју драгоцјену секунду времена. И на томе се (о)стаје! У неком броју случајева , Богу хвала не сви али нажалост знатан број насљедника, чека да ћаћа или мати умру па да подјеле имовину, почесто се притом крвећи међу собом и трајно нарушавајући породичне односе. Не вреди то њима материјално јер „ј..еш то, ‘оћу да се решим“ и јер ближа им је срцу Четврта авенија њујоршка или шеста улица бусијска, канадски Квебек…, од Палучњака, Балантуринке, Совринке, Трчноге и других њива које су их отхраниле и за чији сваки квадрат се гинуло. Али ето „недам свој дио ником’ макар ми ни’гда нетреб’а“!!! Далеко је то од Светог Саве који је мирио и помирио својег Вукана и свога Стефана и дозвао их памети!
Све то никако, иако сам као илустрат узео само једну категорију наших људи и нашег односа према њима, није и није ни близу Светосавског учења о љубави, солидарности, племенитости, скромности… Није ни близу учења о реду и поретку у породицама који се одавнина знао, признавао и примјењивао. Умјесто Светосавља, усудим се рећи, тонемо у глиб светогрђа! И то не само у породици већ и на готово свим осталим животним фронтовима! Ми смо (изгледа) те генерације на којима „ланац пуца“!
Да се са нама ланац не би расуо у парампарчад, неопходно је вратити се изворном науковању Растка Немањића. Ако је могло осам вјекова бити живо, може и усудим се рећи мора претећи и са нама! Ништа не кошта, осим мало материјалнога одрицања и подизања (само)свијести. Ништа не боли! Подигнимо главу и погледајмо око себе. Неко нас ближњи, не нужно родбински ближњи, треба. Некога и ми требамо. Учинимо то мало од себе што можемо, да би надживјели своје вријеме и да би наше име и дјела била помињана барем дјелић онога колико ми Име Његово Светосавско помињено све ове вјекове!
