О чему другом ових дана него о лоптачкој смотри у Русији. Што се Срба у Хрватској тиче занимљиве су нам двије екипе. У ствари биле су нам занимљиве двије јер једна је отпала. Док једни мељу све редом без обзира ко им је на супротној страни терена, други су самљели сами себе. Неки кажу самљели се прије и неголи су крочили у братску земљу Русију у којој је протеклих 15 и још толико дана нашло се све што у ногомету нешто значи и што фудбал воли. Чак и ако не знају ни правила али спектакло је спектакл, па информације ради ако вам је промакло, највећи број муднијалских карата купили су Американци којима је ногомет десети спорт! Хрватска, земља у којој овдашњи Срби живе, побједом у све три утакмице иде даље, а Србија матична земља свих Срба, након побједе и два пораза – враћа се кући. Ето некад и није лоше ако можете бити „фан“ двије спортске екипе, увијек је шанса да барем једна остане. Једни се без респекта борили и изборили, а други се (можда) и борили једном ногом а другом калкулисали да остали у групи за њих одраде посао. На дан почетка турнира један српски портал је пласирао чак 27 разних комбинација у којима нити једна није подразумјевала све три побједе за пролаз у осмину финала!!! У томе је разлика између карактера побједника и карактера учесника.

Истина, успјех је и квалификовати се међу 32 најбоља свјетска састава. То није пошло за ногом ни једним Италијанима као ни Холанђанима. Истина је и да је већ у групи испала једна Пољска, али и једна велесила Њемачка актуелни свјетски правк којој се то није десило 80 година! Па зашто онда не би и Србија? Ту већ до изражаја долази карактер учесника, јер зашто се не угледати на једну Кореју која иако нема шансе гризе и побједи Њемачку. Зашто се не угледати на Мароко, Тунис, Египат…немају шансе за пролаз, а боре се и славе побједу. Зашто се не обазријети на Хрватску која води против Аргентине два разлике и гризе као да губи два разлике? Уосталом сви су од крви и меса и свако има своје слабости. Битно је не имати слабост у вјери у себе и не имати самопуздање. А тога у српској екипи није било. Није показано на терену. Игра се 11 на 11 и приступ неких Давида против Голијата на овом шампионату ме подсјећа на некдашње ногометне турнире у мојем крају на којима су сеоски момци нетом што оврше жито изађу босоноги на терен и побједе „шминкере“ из Загреба, Карловца, Петриње… А од све познате технике ударца; „сувог листа“, вањског ил унутарњег „фелша“, шута „из кољена“…, знали су једино „опичити“ шпицом односно „палчењаком“ при чему није био риједак случај да је страдала и сама кожна лопта у тим временима дефицитаран артикл. Играло је срце и кондиција. А у Русији су све професионалци који лопту шутирају у европским и свјетским фудбалским великанима и за велику лову. Ако је могла Хрватска на Аргентину, заиста не видим разлога зашто Србија није могла на Бразил, а Швицарску да и не помињем.

Рекох већ да је Србија нажалост себе самљела и прије првог судијског звиждука. Смјењен је селектор који је ову талентовану екипу након осам сушних година одвео на свјетску смотру. Славољуба Муслина је под још до сада званично неразјашњеним околностима замјенио његов дотадашњи помоћник Младен Крстајић.  Оно што се зна, иако не званично, звездина „четворка“ са краја осамдесетих година прошлога вијека смјењена је што није услишила менаџерске жеље. Јер треба рећи истину да у многим селекцијама у којима је Савез без ауторитета или се не труди поставити ауторитет – менаџери коло воде.  Сваки од њих има својега „клијента“ односно играча и ако тај игра у националној селекцији цијена му расте и обратно. А када цијена расте, многи се „утале“! Колико је Савез слабији менаџери су утицајнији. Није ни Хрватски ногометни савез легло поштења, а далеко од тога да је  његов предсједник тешки поштењачина. Али ипак Шукер је био ногометна звијезда и најбољи стрелац 1998. у Францској, а његов српски пандан Кокеза је догурао до петолигаша „Бродарца“!!! Отуда и ауторитет унутар савеза и према судијама и према свјетској фудбалској организацији. И према разним бјелосвјетским менаџерима који се мувају око сваке екипе. Наводно Муслин менаџерима није подлегао. Можда само није био задовољан понуђеним процентом, али је барем имао резултат – први у квалификационој групи. Смјењен је и замјенио га је његов тадашњи помоћник. О Крстајићу као играчу све најљепше. Иако је био Партизанов играч!!!Скидам капу јер је на мундијалу 2006. у Њемачкој небитну за даљњи пласма трећу утакмицу против Обале Слоноваче играо срцем и са сломљеном руком! Очекивао сам дрчност јер док се није винуо у звијезде прошао је избјеглички живот од родне Зенице из које је протјеран 1992, па преко конобарисања у Кикинди дошао до Партизана и даље у свијет. Умјести кичме показао је малодушност и ипак незнање базирано на неискуству пошто му је вођење националне селекције на свјетско првенство ипак први посао! А Савез поставио на то мјесто.

Послије смјене селектора, смјењен је и дугогодишњи капитен Ивановић, срчан и бескомпромисан момак којем је након 105 утакмица учињена неправда да у задњој утакмици против Бразила сједи на клупи. Вјеројатно и задњој утакмици за репрезентацију. Био је наводно уз Муслина па му је то кримен. Као што му је био кримен што је својевремено бившем селектору Михајловићу одбрусио да неће да му разиграва „менеџерску репрезентацију“. Истом оном Михајловићу који је избацио Љајића зато што не жели пјевати химну, што овај ни данас не чини, а да при том Михајловић заборавља како баш није на патриотски српски понос каквим се представљао да му ни једно од петоро дјеце не зна бекнути ни ријеч српског језика!!!

Елем, читава прича се вртјела око једног момка, око момка са једним именом и два презимена – Сергеј Милинковић-Савић. Од миља „СМС“. Код Муслина није играо јер му се није уклапао у концепцију, а код Крстајића је одиграо све и минут. Прозаичан разлог – цијена му је (била до Русије) 150-200 милиона евра!!! Има за свакога. Због њега је, увјерен сам, Муслин смјењен. Рекли би „карма“ се враћа. Након свега момку је само направљена медвјеђа услуга јер након онога што је показао на три утакмице тешко да ће било ко искеширати ни близу толики новац. Са Муслином би Србија вјеројатно прошла први круг јер се под њим играо спор и ружан ногомет на резултат који није изостао, а под Крстајићем спор и исто тако ружан без резултата. Муслин би са Швицарском ишао на бод, Крстајић је на сва три и сва три изгубио.

Баш та утакмица са Швицарском је била за анале. Изгубљена је прије неголи је Њемац Брих означио почетак. Исти онај Брих којем готово сви сршски фанови псују матер и родословно стабло до 13 кољена уназад због недосуђеног пенала за Србију или што барем није погледао видео технологију која је новитет овог шампионата. Али истини за вољу да је Србија након гола у петој минути наставила даље и дала још два три што је било реално у тим моментима, нико тога Њемца не би помињао.  Савремени фудбал се игра не двадесет него деведесет плус пет шест минута. Данима прије почетка та утакмица је изгубљена. Изгубљена је у српској јавности и главама српских фудбалера. Око заставе тзв Косова на десној копачки Шаћирија водила се запјењена медијска кампања. Настављена је са изјавама истог Шаћирија, Бехрамија, Џаке, Џемаилија…све „Швицараца“ са Косова или Тетова. А тек након што су, нажалост, баш Шаћири и Џака постигли голове против Србије и показали „два орла“ медијска хистерија у Србији је егзалтирала. Умјесто да се „спусти лопта“, портали су пумпали, позивали на освету (као и освету Костарики јер је прва признала Косово)…Све је то наравно долазило до кампа фудбалера у Светлогорску поред Калињинграда. Умјесто мирне главе, пораз па шта, има се још једна утакмица па макар то био и Бразил – момци су се уплели у врзино коло политике. Иако су одреда изјављивали да их политика не интересује и да су фокусирани на игру и резултат, испоставило се да су данима прије и данима након утакмице у глави имали баш доминатну политику, а мање фудбалску стратегију. Уз остало селектор рече да би „Бриха у Хаг па да види како се непоштено суди“!!! Ти фамозни „орлови“ као симбол велике Албаније (тако барем кажу одреда српски медији) су их уништили против Швицарске, а били су и залог пораза против Бразила и одласка кући прије плана.

На страну зашто су то швицарски Албанци чинили јер циљ оправдава средсво, а циљ је и у спорту дестабилизовати противника. На страну што су орлови и на грбу Србије и што је колоквијални назив за репрезентацију „орлови“.  Као што су и на грбу Албаније. На страну оно што можда многи не знају, а требали би знати да је двоглави орао симбол од Рима на овамо у многим културама. Напослетку у Албанији веже се уз Ђурађа Кастриота касније названог Скендербег којег Албанци сматрају оцем нације! Тај је био од српске лозе Браниловића из Зете од оца Јована и мајке Војиславе! Једноставно на провокацију и албански мит одгобори историјском истином и играј фудбал.

Српске фудбалске ноге биле су оловне и спутане пласираном и у Србији и Русији медијски прихваћеним „спином“ око „шиптарских орлова“ (само по себи је плеоназам јер узгред речено на албанском је „шиптар“ орао) и да су их са даљње смотре избациле двије три гесте невербалне и вербалне провокативне комуникације. Заборавља се притом да је исто тако један од тих и таквих „орлова“ врло близак Фудбалском савезу Србије. У Савезу је као „код куће“. Име му је Абдилгалфар Рамадани звани Фали. Он у својој „ергели“ има бројне српске играче. Додуше и по неког „ватреног“. За вријеме селектора Михајловића он је имао „у екипи“ својих осам играча од 11!!!. Додајмо тому да је од 10 дебитаната код Михајловића чак пет било Рамаданијевих па је пратички цијела екипа, све са резервама, била власништво овога „орла“! Тапије има и у Крстарјићевој репрезентацији. Рамадани истина није скупљао руке у знак велике Албаније, али је ширио и шири свој девизни рачун! На уштрб резултата националне врсте за коју су фанови од уста одвајали да би их директно бодрили у Русији или уз видео „бимове“ широм Србије и дијаспоре. Резултат не доноси новац, новац доноси трансфер. А трансфера нема ако „експонат“ није у излогу! Уз њега за свој рачун “близак” српској селекцији је и некдашњи саиграч данашњег потпредседника Савеза  Саве Милошевића – Андреја Кежман. Његов експонат је већ поменути Милинковић-Савић. И зато је овај момак неспорног талента, само што га умјесто у српској репрезентацији  показује и Италији и сутра у Шпанији, провео све и секунд у игри. Као што су то и још неки играчи које треба продати. Они са сигурним уговорима шампионат су гледали са клупе.

И зато, уз много тога још дакако, Србије је играла фудбал какав се играо осамдесетих година. И зато је голман Стојковић играч са највећим бројем тачних пасова односно додавања лопте – читај набијања ка шпицу Митровићу који се лавовски бори али га нико не прати јер је одсјечен од остатка екипе. У Хрватској су мозак акција Модрић и Ракитић, а у Србији голман Стојковић! Очита разлика. А очекивало се да то буде баш „СМС“ или Матић. И зато Крстајићу нико није сугерисао да уморног или играча који се тактички не уклапа  мјења док је резултат још активан и и да то смије урадити и прије осамдесетог минута. И зато момак који је голом против Грузије одвео Србију у Русију Пријовић игра „цигле“ двије минуте. Готово све екипе играју са најмање два шпица, неки и три, а Србија са једним. И зато разбијач противничких акција Миливојевић излази против Швицарске  јер њега ето има петљу мјењати, а Србија недуго потом прима го. А Милинковића пита јел може још играти, иако је милионима видљиво да момак од 23 године једва хода! И зато Тошић који гура главу под копачку сједи на клупи, а дебитује неискусан момак на најодговорнијој позицији центархалфа. И зато су српски фудбалери много спорије мислили акције неголи су их неки други одигравали. И зато када се такве ствари и односи знају унутар екипе нема жеље, нема воље, нема енергије. И зато има трчкарања по терену и чекања да судија означи крај. И зато, уз доста тога још, Србија је испала. Двије деценије без проласка групне фазе!

Ипак није све баш тако црно. Без обзира на све српска репрезентација је имала безрезервну подршку својих навијача. Обичних људи. На страну медији који су пумпали и ширили лажни оптимизам јер руку на срце, иако скуп добрих индивидуалаца у страним клубовима, ова екипа је као тим лимитирана.  Имала је и подршку навијача из Хрватске, што до сада није забиљежено. На нормалним неострашћеним порталима измјењивали су се коментари међусобне подршке. Откачимо оне Земунце који су отели хрватску шаховницу и третирали је ратним плијеном као и њихове „пајтосе“ из Хрватске који су заједно са Албанцима зубима кидали српску тробојку! Ти су осталу у деведесетима и нема им помоћи. Многи Хрвати су осим коментара подршке српским орловима упоређивали губитнички менталитет хрватске кошарке и српског фудбала. И били су у праву. Са друге стране Срби по новосадким и београдским кафићима навијали су за Хрватску, чак и када је процурио снимак „Чавоглава“ из хрватске свлачионице и без обзира што је Далић побједу против Аргентине умјесто свим грађанима Хрватске намјенио само одређеној категорији! Овакви случајеви до сада нису масовније биљежени.  Уосталом медији су биљежили, истина више српски него хрватски, заједничке фотографије хрватских и српских навијача диљем Русије. И то је позитиван помак без сумње. Корак од три миље је и чињеница да за разлику од пријашњих мундијала побједа хрватске селекције не значи и немирну ноћ за Србе Вуковара и околних мјеста. И тај фолклор у којем је гол за Хрватску значио и одапету стрелицу према домаћин Србима је срећом ишчезао. Позитивно је што, без обзира на лош резултат, у српској екипи стасавају млади момци попут Миленковића пред којима је будућност, као што их има и у Далићевој селекцији.

Позитивно је и што коначно и у маркетиншком смислу је Србија имала прворазредан свјетски производ. Истина заказала је национална телевизија односно РТС која уочи утакмица није имала специјалне емисије чак ни уочи најважније са Бразилом, па смо се информисали у „Забиваки“ ХТВ-а са еминетним саговорницима који су о Србији врло реално без острашћености говорили. Али на том истом РТС-у емитован је један од најбољих мотивацијских спотова који сам видио задњих година.  Истина спот је за „Јелен пиво“, па сада Србима остаје да бодре хрватску репрезентацију уз национално српско пиво!!!