Вања, Радован, Гојко и Стефан – четири “мушкетира” Срба Бјеловара!

Обично у колумнама указујем на негативне трендове и друштвене аномалије. Поготово када су оне усмјерене ка рањивијим друштвеним групама. А мањине то свакако јесу, поготово српска мањина као најчешћа мета отровних жаока и одапетих стрелица разних калибара, извора и домета.

Оно што ми је окреуло ракурс је оку угодна а души топла прослава великог хришћанског дана Силаска Светог духа на апослотоле – Света Тројица у истоименом православном храму у Бјеловару.  Организацију потписују, свако у свом сегменту, предјседник градског Вијећа српске националне мањине Вања Фицнар и старјешина храма јереј Стефан Максимовић. Сабрали су двјестотињак сународника, пријатеља, православаца, а част су им својим доласком указали и представници католичке конфесије, те славили име Божије. Славили су и своје историјско битисање на простору Бјеловара и околине. Славили и другима показали, и онима лоших и онима добрих намјера, да „нису ту од јуче“!

Уз бјеловарске Србе који данас придоносе опстанку и чувању имена српског, уз Вању и Стефана, додајем Гојка Ћурувију и Радована Дожудића.

Вања, Радован, Гојко и Стефан – четворица српских „мушкетира“ Бјеловара града!

Њима посвећујем ову причу а посредно и свим православним Србима у овом граду. Оним некдашњим, овим данашњим, а надам се и будућим!

Вања.

Агилни, ускоро и званични предсједник Вијећа српске националне мањине, млади интелектуалац, доктор ветерине, изданак старе српске виђене бјеловарске господске фамилије, глава угледне породице чија дјеца су загребачки ђаци српске православне гимназије, члан централног Извршног одбора СДСС-а, надасве сусретљив, срдачан и топао људски карактер. „Нисмо ту од јуче. Наши српски коријени у Бјеловару су близу 500 година уназад. А и онда и данас заједно са свим народима који у граду живе,  радимо на стварању бољег друштва“, поносно рече у црквеној порти. Још поносније прича о доказима своје тврдње помињући годину 1550-у и досељење првих православних фамилија на ово подручје. Од тих првих православних, родом Маргетића, је и његова лоза. Вања је овогодишњег маја на изборима за Градско вијеће српскe националне мањине окупио младу екипу својих сународника који се не либе традиције чукунђедова ни српског часног овдашњег имена. Данка, Николина, Дејан, Небојша, Јелена…, уз Вању – млади су људи који научено од предака желе оплемењено својим доприносом оставити у аманет надолазећим генерацијама. Недјељна величанствена и срцу топла прослава „Духова“  је најбољи доказ да су на добром путу.

Радован.

Адвокат и књижевник из Чазме, скоро свакодневно Бјеловарац, одан својој вјери, често иза пјевнице бјеловарског и других храмова. Баш испод тих пјевница и других скровитих мјеста нашао је неке вредне књиге и документе, као доказ да „заиста нисмо ту од јуче“  Извадио их из нафталина, сушио, брисао од пљесни и патине те уочи Духова заједно са јерејем Стефаном, „урби ет орби“ изложио у Српском култуном центру Павле Соларић. Један од најстаријих је калиграфским словима руком исписан записник Црквеног одбора из 1771! Најтужнији експонат свакако је “Читуља стријељаних Срба 1941. у Гудовцу” „Изложени материјал чини свега десетак посто вриједне грађе о постојању Срба у овом крају. Сакупљен је из свега три цркве па се може само претпоставити шта се вриједнога може наћи у осталих двадесетак наших цркви ближе околине“, поносно нас упознаје са реликвијама. Рекох му да ова изложба не смије остати само унутар зидова „Павла Соларића“. Да је требају видјети Срби Загреба, Далмације, Баније, истока Хрватске, Србија и свијет. Да сународници и други знају да је било и да има (још) Срба у Бјеловару.  Да сам и сам то знао,  не бих прије три деценије на првој години факса сумњичаво гледао плавокосу колегицу Наду када је у индекс испод Бјеловар као град рођења у рубрику националне припадности уписала Српкиња!!!

Гојко,

Није Бјеловарац “десет генерација” уназад. Кордунаш је и „земо“ ми поријеклом. Данас „печалбар“ у Њемачкој. Неимар и успјешан грађевински подузимач. Солидан број нових бјеловарских зграда и других објеката носи његов печат. Иако данас у Швабији баш као и у предратно вријеме којем је био загречаки ђак, користи сваку прилику да дође у свој град. Својим људима. Обавезно и својем храму којем је ктитор у оному што најбоље зна – грађевинском фаху. „Лани сам, уочи празника рекао свештенику, попе ја знам да си ти газда у овој кући али до суботе сам ја газда и ово велико двориште, уз Божју помоћ, мора бити поплочано бетонским коцкама“. Бијаше то речено у понедјељак а испред њих је било пар стотина „празних“ квадрата дворишта и субота врло близу. „И још нешто, видиш ове скеле поред цркве, на њих вјешамо фењере и ноћу радимо“! Треба ли сумњати, да ли је до суботе и вечери уочи лањских Духова, све било готово? Наравно да јесте јер је то Гојин потпис, стил рада као и уопше његов животни стил – ништа није готово док није готово!. Ни себе ни свештеника ни остале није пуштао на одмор иако су им кољена била крвава а леђа савијена! Рећи ћу са поносом и то да је Гојко први предсједник српске странке у Бјеловару (нашег СДСС-а оп.а.) још “прије онога рата па на овамо”!

Стефан,

Не четврти мушкетир по значају већ, ем неко „мора“ бити четври, ем га најмање познајем. Неће замјерити, јер часни оци праштају! Баљалучко дијете, млади јереј СПЦ-а, однедавно у Бјеловару. Млад човјек са огромним идејама и од Бога датим талентима. Кажу да има енорман дар и за ногомет. Толики да је био чак повезиван и са београдском Црвеном Звездом, а онда би „само небо било граница“! Умјесто данас сурове лоптачке приче и мантије, изабрао је ово друго.  Не судим нити се удуђујем да судим, али отац Стефан није погрешио. „На прву“ се осјети његова харизма и општа прихваћеност у пастви. Ипак, када није у мантији рекреативно игра ногомет на термину са градоначелником и осталим градским и жупанијским оцима. Осим здравог духа на такав начин ствара и одржава пријатељске односе са интситуцијама свјетовне власти. Баш као и његови претходници на трону бјеловарског храма што су их на своје начине одржавали. За овогодишњи празник довео је своје комшије Баљалучане, фолклораше КУД-а „Свети Сава“ који су и њему и свима осталима приредили нешто што се не виђа често. И не само у Бјеловару. Сплет пјесама и игара па потом заједничко коло и народно весеље у црквеној порти, измамили су сузе радоснице на поносном Стефановом и лицима бројних учесника. Аферим момчино!

Није овај витешки квартет ипак сам самцат. Ту су бројни који их подражаву а које лично не познајем али и они из околине са којима годинама дјелим сличне свјетоназоре. Старина наш учо Милан Радаковић из Батињана, Даруварци Саша Лукић, актуални дожупан, Перо Радосављевић, Гарешчанин Дарко Карановић и бројни други.

Сви су они поносни настављачи имена и дјела рођених Бјеловараца и Срба. Уз остале, водећег хрватског вајара прошлога вијека Војина Бакића, историчара, филозофа, публицисте краја 18 и прве половине 19 вијека Павла Соларића, оних којима у крштеници не пише Бјеловар али су оставили значајан траг у граду, домаћим и свјетским оквирима попут генерала и пјесника Петра Претадовића и других.

А кад свему додамо чињеницу да је бјеловарски храм Свете Тројице грађен крајем 18 вијека, одмах након Плашкога, друга по габаритима православна грађевина у данашњој Хрватској, слободно се може рећи да

бјеловарски Срби заиста „нису од јуче“!!!