Пре два дана, 15. јануара, навршено је двадесет година од завршетка мирне реинтеграције. Једине успешне мисије у историји Уједињених нација. Омогућила је мир односно искључила тенкове, топове, пешадију, ужарене цеви и „поља смрти“  као модел решења сукоба. У њен успех мало ко је веровао. Тадашња хрватска актуелна врхушка прихватила је са дебелом резервом. Био им је то нежељени наметнути експримент са извесним исходом. Намера је била данашњи исток Хрватске по узору на западну Славонију, Кордун, Лику, Банију, Далмацију…очистити од Срба. Чак се у јавности помињао и кодни назив операције – „БОГ“! Краћеница која би и у себи симболички и практички решила српско питање у Хрватској. Симболички јер садржава почетна слова две већ успешно проведене акције – „Бљесак“ и „Олуја“, док је „Г“  односно „Гром“  требао „ошинути“ и спржити оно што је од Олује остало. Источна Славонија, Барања и западни Срем требали су постати земља стараца и елдорадо за пљачку српске имовине. Све већ виђено. Ни на другој страни оној српској, читај београдској јер ипак је милошевићевски Беогград све конце увек држао у својим рукама, није било жеље за успехом. Милошевићу би добродошла још једна популациона ињекција којом би можда овај пут заистински попунио Косово јер, истини за вољу, увидео је грешке због којих су Срби одувани у Олуји и силом смештени на Косово бежали из Пећи, Призрена, Зубиног Потока, Косова Поља…За смрти, разарања материјалне и културне баштине, за затирање историјског српског бића на вековним просторима ионако није „превише суза пролио“ због Кордуна и Лике, а зашто би онда због Даља, Борова или Болмана?! Дакле акција осуђена на тоталну пропаст. Онај који је потписао реинтеграцију односно Ердутски споразум Милан Милановић-Мргуд са својим „пајтосима“ експресно је кренуо у сечу српских шума, крађу нафте, одвоз индсустријске оперативе… „Нећемо  то ваљда иставити усташама“. Јако „лепа“ али и јако јасна порука Србима чије је интересе квази заступао!

А народ у целој причи монета за поткусуривање.  Овдашње домаће српско становништво плус осамдесетак иљада српских изебглица на једној страни. На другој Хрвати и остали који тискају да се врате својим кућама. Слуђеност, хистерија, неизвесност. Кад је мало информација царују дезинформације. Стручњаци то дефинишу „сивом, црном или белом“ пропагандом. А елементи све три су царевали! Један од тих „бисера“ који је колао народом је да се вуковарски крај мења за тузлански басен! Ништа мање, из данашњег угла посматрано, није мање трагикомична пласирана прича која је „Барању видела у саставу Србије“. Хлеба и игара!

Зашто је реинтеграција ипак успела? Више је елемената. Осврнућу се само на неке. Мисијом руководи амерички пензионисани генерал Жак Пол Клајн. Лик који се не „крсти на сваком мосту“ и који не зарезује превише ни Загреб, а камоли београдске емисаре разних профила и „струка“ који мешетаре по Српској области источне Славоније, Барање и западног Срема. Кад се више десетина пута ломило на страну успеха или неуспеха – он је пресецао.

Други лик због којег је реинтергација ипак успела је вуковарски лекар др Војислав Станимировић. Стао је на чело тадашње српске институције (данашње Заједничко веће општина) и није се обазирао превише на сугестије Београда. Чак ни сугестије верских поглавара. „Докторе Ви и ја бићемо на челу колоне у којој ћемо ћемо повести народ преко Дунава“. „Преосвештени Владико не, ви као верски ауторитет и ја као политички вођа треба да останемо са нашим народом, а ако до одласка дође можемо бити само задњи у тој колони“. Препричао сам један од антолигијских детаља тока реинтеграције садржан у дијалогу Станимировића и тадашњег, а данас благопочившег епископа Осечко-пољског и Барањског  Лукијана пред стотињак свештеника и међународних представника! Имао је Станимировић и политичке противнике у лику данас покојног Горана Хаџића и сличних експонената Милошевићева режима. Издржао је и српску страну реинтегративне „Нојеве Барке“ привео је у мирну лику. У успешном кормиларењу имао је квалитетног сапутника – Ивицу Вркића. Ни Вркић се није превише обазирао на Туђмана као ни Станимировић на Милошевића. Вркића је Туђман ионако у самом старту „пустио низ воду“ ставивши га на ћелу хрватског тима, јер није изворни ХДЗ-овац „баракаш“ већ дошљак из ХНС-а па га није ни штета. Њих двојица свако са својим сарадницима и Клајн почесто са својим каубојским резонима и одлукама (дрругачији нису ни могли проћи) су успели.

Данас са двадесет година одмака добар дио овдашњих Срба рећи ће да реинтеграција није ништа донела и да се могло остварити више. Почесто је чути да реинтергација није ништа донела јер Србима је приступ послу у институцијама државе у коју су реинтегрисани и даље мисаона именица. И двадесет годна од завршетка броји се састав крвих зрнаца за све и „свја“! И данас су српски лидери као и српски колективитет мета острашћених хрватских десничара. Чак не само опскурних десничара већ су мета и оних „ у оделима и са академским титулама“! У многим сегментима реитеграција још траје. Поготово реинтеграција људи, а не само територија. И то је ноторна чињеница. Међутим, будимо искрени сами према себи. Мало ли је да су створени услови да људи остану у својим кућама. Да се политички, културно, економски и на друге начине организовани боре за место под сунцем!? Мало ли је да они који не желе остати имају прилику да  продају своја имања, потрпају имовину у камионе и иду тамо где осећају да ће им живот бити лаши. Будимо искрени ипак је ова могућност створена као резултат мирне реинтеграције немерљиво прихватљивија него бежати под мецима. Немерљиво је прихватљивија неголи под куршумима губити живот, делове, тела, децу скривати по „шанцима и копривама“, зачепљававши им уши како им детонације не би трајно уништиле бубне опне… О остављеној имовини да и не говоримо јер што није спаљено дато је некому другому и предстојала је грчевита борба за поврат. На крају крајева Србин са истока Хрватске је сваки пут када је пожелио могао доћи да обиђе родбину, гробове, имање ако га није продао. У исто време Србин пометен у Олуји радио је то „инкогнито“, са страхом, зебњом, почесто под ногама нашавши „паштету“ или други ескплозив. Уместо „добродошао“ чуо је увреду, претњу, псовку са почетним словом „Ј“ глаголског облика…, осетио шамар на лицу или нечију цокулу на кичми!!!

Мало ли је што мирном реинтеграцијим Србин из Трпиње није морао слати својег сина у Хрватску војску што је такође резултат „мораторија на служење војног рока српских младића“ постигнутог током реинтеграције. Мало ли је што је останак највећег дела Срба на истоку омогућио повратак Срба на запад Хрватске? Мало ли је наших Кордунаша, Банијаца, Личана, Далматинаца…, долазило по хрватске документе у Илок, Товарник, Вуковар. Имали су логистички ослонац на сународнике. Узимали документе и стидљиво кретали пут својих кућа. Мало ли је што су на изборима током реинтеграције Срби остварили одличне резултате и освојили власт у подоста општина. Те општине и данас имају. Као што имају и своје друге институције; политичке странке, мањинске организације, спортске колективе, право да им се деца школују на материњем српском језику и писму…

Сума сумарум – реинтеграције је створила основни (пред)услов, а то је заштита људског живота. Каквог таквог али ипак живота као основне и универзалне вредности планета. Тај људски живот уобличен у националном, социјалном, верском, културолошком и другом идентитету овдашњих Срба трајаће и даље деценијама и деценијама. Са друге стране тамо где није било мирне реинтеграције, тамо одакле су људи пометени разним „Откосима“, „Бљесковима“, „Олујама“, „Поскоцима“, тамо у Карловцу, Загребу, Задру, Сиску…, одакле су Срби истеривани без „кодног имена“…, већ само за неку деценију битисање српског бића постојаће, нажалост, само као мисаона именица. Материјал за сећање!

Мала ли је разлика!!!?