Dejan Jović nije nov čovek u politici – upoznao je njeno akademsko lice u Zagrebu, Beogradu i Velikoj Britaniji, upoznao je kako stvari funkcionišu „iza scene” kroz savetničku funkciju u kabinetu hrvatskog predsednika Ive Josipovića. U vreme kada se na politiku ne gleda sa mnogo pozitivnih emocija, kandidaturom za poslanika Evropskog parlamenta zaplivao je u vodama koje mnogi smatraju previše prljavim. „Želim da ojačam argumentaciju u korist brzog uključivanja svih zemalja Zapadnog Balkana u Evropsku uniju (EU).

Pojedinačni pristup je lošiji od zajedničkog, dugo čekanje čini zemlje lošijim, a ne boljim – politika odugovlačenja postala je opasna jer se ovde uključuju i drugi akteri, države su sve više razočarane, a ljudi poniženi”, objašnjava za BBC na srpskom Jović prvi razlog za tranziciju iz akademije u praktičnu politiku.

Ipak, možda i više od same kandidature, pažnju je privukla lista na kojoj se našao – Samostalna demokratska srpska stranka (SDSS) Milorada Pupovca stavila je Jovića na mesto broj 2, odmah iza stranačkog lidera Milorada Pupovca.

Izbori za Evropski parlament u Hrvatskoj održaće se 26. maja, a građani Hrvatske biraju dvanaest poslanika. Pored liste SDSS-a, srpsku zajednicu u Hrvatskoj na ovim izborima predstavlja i lista Demokratskog saveza Srba (DSS).

Bilbordi SDSS-a „ukrali su šou” u predizbornoj kampanji – poruke na ćirilici i latinici, od kojih glavna formuliše ključno pitanje, razbudili su brojne reakcije. „Nismo nikoga hteli da provociramo nego da predstavimo ono što znamo – eksponiramo problem koga smo već svesni. Ja sam deset godina od povratka u Hrvatsku stalno izložen kampanji ocrnjivanja na internetu ili kroz stalna sumnjičenja mog patriotizma – i za nas to nije novo.” Veliki broj bilborda je uništen – pocepan, išaran, dopisivane su poruke mržnje. „Mnoge je sramota, kao i nas, kad vidimo šta se dešava u zemlji. Neki šalju pozitivne reakcije – imali smo i srce docrtano na plakatima.”

Iako su delovi pitanja postavljeni na ćirilici, Jović kaže da ona nisu upućena Srbima već Hrvatima.

„Dobili smo brz odgovor – ne smatramo da je to odgovor većine društva, ali nije baš ni pojedinačni slučaj.

Nije to pojava za koju Hrvatska može da kaže da je marginalna.” Na uništenim plakatima, SDSS je u završnoj fazi kampanje zalepio nalepnicu – zahvalnicu svima koji su uništavali plakate jer su bili „deo kampanje”.

Uprkos svemu, Jović smatra da su glasači dobro razumeli paralelu koju često koristi – da su Srbi u Hrvatskoj ono što su Hrvati u Evropskoj uniji. „Nismo postavili pitanje kako je biti Hrvat u Hrvatskoj jer to znamo – interesuje me kako je biti Hrvat u Srbiji, ili kako je biti Srbin na Kosovu. Većine se mogu izboriti za sebe – ako Hrvati nisu zadovoljni Hrvatskom, oni se mogu izboriti da je poprave, a manjine to ne mogu.”

U kampanju SDSS-a uključile su se i brojne javne ličnosti – od bivšeg predsednika Hrvatske Stjepana Mesića, preko fudbalskog trenera Miroslava Blaževića, do glumaca, lekara i drugih javnih ličnosti. Kampanja SDSS-a još jednom je otvorila pitanje kako je moguće da ratne priče na Balkanu nisu iščezle ni 23 godine posle formalnog završetka sukoba. „Hrvatska je jedina zemlja u kojoj postoji izvesna osnova da se gradi mit pobednice i žrtve. U takav mit je teško intervenisati jer ni žrtvama ni pobednicima ne može da se naredi šta da kažu, a šta ne.”Tu identitetsku komponentu Jović upoređuje baš sa – Srbijom.„Ova situacija je uporediva možda samo sa Srbijom posle Prvog svetskog rata, mada je stvaranje Jugoslavije odigralo ulogu smirivanja, ali nikada do kraja.”

Ipak, zagrebački politikolog napominje da ratnu priču u životu drže i jasno definisani interesi. „Stalnim podsećanjem na pobedu u ratu, održava se Hrvatska demokratska zajednica – stranka koja je na vlasti bila devedesetih godina prošlog veka. To je u interesu i 500 hiljada ljudi koji su se identifikovali kao učesnici tog rata – a da ih je bilo 500 hiljada, rat bi trajao tri sata, a ne pet godina.”

Kada se uporedi 23. godina posle rata u Hrvatskoj sa 23. godinom posle Drugog svetskog rata, dolazi se do revolucionarne 1968. i mirne 2019. godine. „Kao što su 1968. godine po Jugoslaviji nicali spomenici jer nova generacija nije kupovala priču o revoluciji, snimani ratni filmovi i uvođen marksizam – tako i sad imate strah od nove generacije. To je pritisak za okamenjivanje simbola: davanje imena Franje Tuđmana aerodromu, zabrane negativnih govora o Domovinskom ratu.” Jović podseća da je, uprkos svemu, socijalizmu u trećoj generaciji sistem „iskliznuo iz ruku”.

Izlaznost na izborima za Evropski parlament u Hrvatskoj 2014. godine bila je 25 odsto – daleko niža od već niskog evropskog proseka od 42,6 odsto.

„Mislim da će se na ovim izborima desiti da će se više uključiti grupe građana koje nisu predstavljene i čiji se glas ne čuje nego prosečno stanovništvo.” Upravo u ovoj tvrdnji, kandidat SDSS-a vidi šansu da njegova lista ostvari dobar rezultat. „Građanima je važan Brisel ne zbog samog Brisela već zato što žele da budu uključeni, a ne izbrisani – simbolički ili stvarno – iz reprezentacije države i procesa odlučivanja.” Obraćanje onima koji se ne mogu čuti, a pre svega etničkim manjinama, za Jovića je razlika koja može dovesti do promene broja hrvatskih poslanika.

„Nijedan od dosadašnjih hrvatskih poslanika nije rekao ništa pozitivno o srpskoj manjini, a neki su govorili veoma negativno.” Jović navodi primere rezolucija za uslovljavanje evropskog napretka Srbije Tonina Picule, porukama Marijane Petir o Srbima i Srbiji i Ruže Tomašić o Srbima kao gostima u Hrvatskoj.

Poslanici Socijaldemokratske partije (SDP) Biljani Borzan, koja se u Evropskom parlamentu izborila za rezoluciju o jednakom kvalitetu proizvoda na evropskim zapadnim i istočnim tržištima, Jović priznaje delimični doprinos.

„Mi s tim nemamo nikakav problem i mislimo da je dobra i jednakost Istočne i Zapadne Evrope, ali mislimo da je potrebno da se uz brigu za ravnopravnost nutele neko pobrine i za ravnopravnost ljudi”, kaže on.

Dejan Jović kaže da bi eventualnu briselsku govornicu koristio da glasnije kaže ono što je iz pozicije politikologa već formulisao. „Šteta je da se o zemljama Balkana govori loše i da se nalaze u stalnom čekanju Godoa – time se one pomalo i ponižavaju. Te zemlje nisu u toliko lošem stanju, posebno u poređenju sa nekim članicama EU.”

Ipak, upozorava da bi situacija mogla da se pogorša ako se stvari ne ubrzaju. „Da se više verovalo Đinđiću, Koštunici i Tadiću, danas bismo imali drugu situaciju. Isto tako, ako i sada budemo dodatno čekali, stvari se neće razvijati u pozitivnom smeru.”

Ukoliko dobije mandat u Briselu, postao bi prvi predstavnik srpske stranke u Evropskom parlamentu.

Na pitanje šta bi u tom slučaju uradio kada bi ga predsednik Srbije Aleksandar Vučić pozvao na tradicionalna okupljanja predstavnika Srba iz regiona, Jović odgovara da bi mu poruka bila ista kao za sve zemlje regiona. „Znam za popularnost Trampa, Erdogana, Orbana kod mnogih, ali moramo se zapitati za koji tip sistema bismo se opredelili ako bismo krenuli tim putem – da je opozicija problem, da se ne poštuju grupna i pojedinačna autonomija. Ja bih im svima, pa i Vučiću, rekao da je alternativa evropskom liberalno-demokratskom poretku, po mom sudu, lošija”, kaže Jović.